PIŠE: MILICA KRALj


Oskud­ni po­da­ci pri­ku­plje­ni iz raz­li­či­tih iz­vo­ra i iz pjesničkih frag­me­na­ta pred­sta­vlja­ju an­tič­ku pjesnikinju, lir­ki­nju, li­ri­tu Sap­fo kao je­dan od naj­ne­o­bič­ni­jih li­ko­va iz tog pe­ri­o­da.
Ro­đe­na je u Mi­ti­le­ni, na ostr­vu Le­zbos iz­me­đu 630. pri­je no­ve ere i 612.p.n.e. U to vri­je­me Le­zbos je bio kul­tur­ni cen­tar. Nje­ni ro­di­te­lji bi­li su ari­sto­kra­ti Ska­man­der i Kle­i­da. Po jed­noj ver­zi­ji bi­la je uda­ta za ne­kog bo­ga­tog sta­ri­jeg tr­gov­ca i ima­la je kćer­ku ko­ja se zva­la kao i nje­na maj­ka – Kle­i­da. Ima­la je tri bra­ta: He­rak­sa, La­ri­ha i Eri­gi­ja. Ima­la je tam­nu ko­su i cr­ne oči i bi­la je ni­skog ra­sta. Zbog po­li­tič­kih su­ko­ba iz­me­đu de­mo­kra­ta i ari­sto­kra­ta mo­ra­la je da na­pu­sti Mi­ti­le­nu i ona bje­ži na Si­ci­li­ju, oda­kle će se po­no­vo vra­ti­ti u rod­no mje­sto u ko­me će umri­je­ti 581. p.n.e, ka­ko bi­lje­že ne­ki iz­vo­ri.
Po dru­gi­ma, Sap­fo je bi­la ne­sreć­no za­lju­blje­na u pre­li­je­pog mla­di­ća Fa­o­na ko­me je bo­gi­nja Afro­di­ta po­da­ri­la ne­pro­la­znu lje­po­tu i mla­dost. Fa­on ni­je obra­ćao pa­žnju na pje­sni­ki­nju jer je bio za­lju­bljen u dru­gu dje­voj­ku. Če­žnju za njim ona is­ka­zu­je sti­ho­vi­ma: „Čim te ugle­dam, iz­gu­bim glas, je­zik mi zap­ne, za­že­že me pod ko­žom, za­šu­mi u uši­ma, ob­li­je me ro­sa, uz­drh­tim sva; na­lik sam mr­tva­cu.”
Le­gen­da da­lje ka­zu­je da je Fa­on, okru­žen mno­štvom mla­dih dje­vo­ja­ka i že­na ne ma­ri za Sap­fi­nu lju­bav ni zvu­ke nje­ne har­fe; oho­lo raz­me­tljiv zbog onih ko­je mu se otvo­re­no be­stid­no nu­de, on se pod­smi­je­va njoj. U Sap­fi­nu po­ste­lju od­la­zi sa­mo u no­ći­ma pu­nog mje­se­ca, zbog vje­ro­va­nja da se sve što se ta­da de­ša­va od­vi­ja pod sjen­ka­ma i da na sun­če­vom svje­tlu ne­ma ni­ka­kav zna­čaj.)
I dok o oma­mljen mi­ri­som me­di­te­ran­skog bi­lja ko­je ona sta­vlja u ko­su i na ko­žu, to­ne u san Sap­fo zlat­nim ma­ka­zi­ca­ma si­je­če pra­men po pra­men nje­go­vih cr­nih uvo­ja­ka od ko­jih ple­te na­ru­kvi­cu. No, lju­bav­na ča­ro­li­ja „ve­zi­va­nja dra­gog” ne po­ma­že. Očajna pi­še: „U mom sr­cu sa­zre­la je že­lja za smr­ću.(...) pod­sje­ti­ću te na bez­broj­ne vi­jen­ce/lju­bi­či­ca i ča­rob­nih ru­ža/” ; u sje­ća­nju na lju­bav, pro­pa­lo je mo­je na­sto­ja­nje, pa ipak iz da­lji­ne/za­mi­šljam da vi­dim tvoj lik.../Zim­sko je do­ba... i sr­ce gor­ko pla­če...”
Slič­no svo­jim ze­mlja­ki­nja­ma, An­dro­me­di i Gor­gi, kao i Te­ban­ki, An­dre­si­stro­ti, osno­va­la je „Dom mu­za”, od­no­sno usta­no­vu za obra­zo­va­nje mla­dih he­len­skih dje­vo­ja­ka. De­voj­ke je uči­la da nje­gu­ju kult Ha­ri­ta i Ero­ta (Eros, sim­bol ko­smič­ke lju­ba­vi kao po­kre­ta­ča i ob­dr­ža­va­te­lja sve­op­šteg ži­vo­ta). De­voj­ke za svo­ju ško­lu oda­bi­ra­la je na ka­li­sti­ja­ma, de­vo­jač­kim tak­mi­če­nji­ma u lje­po­ti ko­ja su se odr­ža­va­la na Le­zbu i Te­ne­du. Svo­je oda­bra­ni­ce uči­la je eti­ci i ka­lo­ka­ga­ti­ji (mo­ral­na lje­po­ta i do­bro­ta). Glav­na vas­pit­na sred­stva bi­la su mu­zič­kog ka­rak­te­ra: ples, igra, hor­sko pje­va­nje, kao i pje­va­nje vla­sti­tih i tu­đih pje­sa­ma.
Do vre­me­na za uda­ju ove mla­de dje­voj­ke već su sa­vla­da­le mno­ga zna­nja i li­je­pe vje­šti­ne, nje­go­va­le su svoj duh i ti­je­la, i od­ra­sta­le okru­že­ne pa­žnjom i nje­žno­šću, pa su i ra­stan­ci sa pje­sni­ki­njom uvi­jek bi­li dir­lji­vi i vi­še ne­go nje­žni. Ži­vot u žen­skom okru­že­nju, bo­ga­to po­dr­žan sti­ho­vi­ma, ko­ji­ma se ve­li­ča­ju lju­bav i ose­ćaj­nost, pre­ra­sla je u sli­ku ne­po­sre­dog uži­va­nja u že­no­lo­štvu.
Po dru­goj le­gen­di, onoj po ko­joj će ime ostr­va Le­zbos po­sta­ti si­no­nim za tri­ba­di­zam ili par­te­no­fi­li­ju (stra­sna ve­za iz­me­đu Sap­fe i nje­nih uče­ni­ca) Sap­fo se od­lu­ču­je na sa­mo­u­bi­stvo zbog lju­ba­vi pre­ma jed­noj od uče­ni­ca u ko­ju je bi­la za­lju­blje­na, a ko­ja se uda­je za Fa­o­na.
(Na­sta­vi­će se)